Međunarodni dan maternjeg jezika

Međunarodni dan maternjeg jezika posvećen je promovisanju jezičke kulturne raznolikosti i višejezičnosti u svetu. Obeležavanje Međunarodnog dana maternjeg jezika ustanovila je organizacija UNESKO 1999. godine, kao  sećanje na studente koji su 21. februara 1952.godine ubijeni u Daki, u Istočnom Bangledešu, jer su protestovali zato što njihov maternji jezik nije proglašen za zvanični. Dan maternjeg jezika obeležavamo da bi istakli važnost učenja jezika za razvoj višejezičnosti i razumevanja među ljudima koji pripadaju različitim kulturama, da bi promovisali i sačuvali bogatu jezičku i kulturnu različitost sveta i da bi ukazali na važnost prava na izražavanje i obrazovanje na maternjem jeziku.

U svetu postoji oko 7000 jezika. Ljudi mogu poznavati jedan ili više jezika. Maternji jezik je onaj koji ljudi prvo nauče, prvi jezik, jezik koji usvoje prirodno, bez napora, u sredini u kojoj odrastaju, bez ikakve posebne obuke ili nastave. Svoj maternji jezik treba da volimo. A ljubav prema jeziku najbolje se pokazuje pravilnim korišćenjem i čuvanjem. Dužni smo jezik da prenesemo i generacijama koje će doći posle nas. Nemamo prava da ih lišimo nasleđa koje im pripada. Ali ljubav prema maternjem jeziku ne sme nas sprečiti da učimo strane jezike. Tuđ maternji jezik treba poštovati. Treba poštovati pravo svake jezičke zajednice da svoj jezik imenuje onako kako smatra da je najbolje.

Jezik je kao jedna kultura: pokazuje odakle njeni ljudi dolaze i kuda idu. Maternji jezik je deo kulturnog identiteta, tačka prepoznavanja različitosti, ali i tolerancije i razumevanja. Prema prognozama lingvista do kraja 21. veka više od polovine jezika će odumreti. Svake dve nedelje ugasi se po jedan jezik. Osnovno za preživljavanje jezika jeste da se on prenosi deci, da ima institucionalnu podršku, svoje pismo, da se neguje u školama, medijima. Upravo zato smo prepoznali važnost obeležavanja današnjeg dana i neophodnost podizanja svesti, posebno kod mladih, o potrebi očuvanja našeg jezika, pisma i kulture, ali i o neophodnosti poštovanja maternjeg jezika nacionalnih manjina koje žive u Republici Srbiji. To je najmanje što dugujemo jednom od najvećih srpskih sinova Vuku Stefanoviću Karadžiću. Vuk je davno rekao da je jezik hranitelj naroda. Bez njega ne bi bilo ni nas, ne bismo znali ko smo, ni odakle smo, ne bi imali korene. Sve velike reforme u istoriji počele su sa jezikom. Zato ćemo da čuvamo i branimo ono što nam je ostavio Vuk, a to je naš prelepi srpski jezik i njegov amanet da ne zaboravimo da nam je budućnost u jeziku.

SRPSKI JEZIK I IZAZOVI MODERNOG DOBA

Srpski književni (standardni) jezik zasnovan je na utvrđenim fonetskim, morfološkim, tvorbenim i sintaksičkim obrascima koji čine normu književnog jezika, sistem pravila koja su obavezna za sve koji tim jezikom govore i pišu. Osnovu srpskog književnog jezika čine dva novoštokavska dijalekta: šumadijsko – vojvođanski ekavskog izgovora i istočnohercegovački (i)jekavskog izgovora. Jezičke i pravopisne norme definisane su pravopisom i gramatikom. Gramatičke norme zasnovane su na rezultatima nauke o jeziku, a pravopisne norme regulišu se dogovorno saradnjom  naučnih i kulturnih institucija na nacionalnom nivou. Književnim jezikom govore i pišu obrazovani ljudi, svi oni koji se obraćaju javnosti (političkoj, naučnoj ili školskoj ), pišu novinske, stručne, naučne i književne tekstove, udžbenike. Principi i norme književnog jezika su sledeći: pravilnost (gramatička i pravopisna), čistota (izbegavanje upotrebe zastarelih reči – arhaizama, novih reči koje nisu u duhu srpskog jezika (neologizama), tuđih reči (varvarizama) za koje u srpskom jeziku ima lepih reči, lokalnih reči (provincijalizama), jasnost (podesan izbor reči i njihov raspored u rečenici: pažljiva upotreba sinonima, paronima, homonima i antonima. Preterana je upotreba stranih reči u medijima i svakodnevnoj komunikaciji. Ovo je najprimetnije kod mladih koji su najotvoreniji za promene i najpodložniji nekritičkom usvajanju uticaja iz okruženja.

Jezik je i u prošlosti bio toliko moćan, da su ga učeni ljudi i sveštenici i uopšte povlašćeni slojevi stanovništva koristili kao sredstvo da bi vladali. Vekovima su se sporazumevali na latinskom jeziku i tako iz komunikacije isključivali sve koji nisu govorili ovaj jezik. Savremeno doba donelo je i nov način izopštavanja iz komunikacije, jer je posredstvom kablovske televizije, interneta i ostalih tehnoloških čuda engleski jezik krenuo u osvajanje planete. Deluje da ćemo, koliko sutra, svi početi da atačujemo, forvardujemo, dilitujemo, smeštamo događaje i uspomene u foldere, da prezentujemo i hendlujemo stvari vodeći računa o pravom tajmingu, i to sve po difoltu. Izgleda da će ubrzo mnogo toga biti transparentno, bez mejkapa, ali uprkos tome ne i svima razumljivo. Da ne bude zabune - jezik je živ, menja se, obogaćuje stranim rečima ako u maternjem nema dostojnih zamena, ili ako nam nedostaju sinonimi. Ipak, varvarizmi koji su nas preplavili, i to u zemlji koja se još bori da iskoreni nepismenost, mogli bi da budu velika prepreka za razumevanje između mladih i starijih osoba, pripadnika seoskih i gradskih sredina...

Poslednjih godina primetno je da sve češće i neumerenije upotrebljavamo engleske reči umesto pojmova za koje u srpskom jeziku postoji odgovarajuća reč. U toku je, na primer, epidemija engleske reči benefit, a „vakcine“, zasada, nema. U zavisnosti od konteksta, na mestima gde se ona pojavljuje godinama smo koristili reči korist, dobit, dobrobit... Nedavno je, međutim, čitavu lepezu domaćih reči zamenila ta tuđica, koju su u medije najpre uveli ekonomski stručnjaci, a sada je prekomerno izgovaraju svi, od socijalnih radnika do sportista.

Takođe, sve češće nas pozivaju na iventove i hepeninge, umesto na događaje, na parti umesto na žurku, idemo u šoping, a ne u kupovinu, svet mode nam je, između ostalog, doneo autfit, stajling, imidž, svet zabave – stejdž, sešn, rijaliti... I niko više nema problem sa starenjem, već sa ejdžingom. Stranim rečima naročito je začinjen govor javnih ličnosti, najčešće engleskim, a povremeno izvitoperenim, stavljenim u sedam padeža srpskog jezika. Napadači su postali atakeri, implementacija, za koju u srpskom jeziku postoji više reči (sprovođenje, primena, realizacija) svakodnevno se čuje sa TV ekrana, „preplavio“ nas je i konsenzus (saglasnost, slaganje, pristanak, odobrenje, jednoglasnost), umesto predstavnika imamo reprezente, umesto osobe koja mrzi – hejtera... I sve su to postali must have “ukrasi“ u maternjem jeziku, koje obilato koriste i estradne ličnosti. A neke od njih, nažalost, ne snalaze se najbolje ni sa maternjim, a kamoli engleskim.  Primetno je, takođe, da nam je jezik postao opterećen rečeničnim konstrukcijama koje nisu svojstvene našim jezičkim pravilima, već su preuzete iz engleskog i nemačkog jezika. Od reči ikad, na kraju rečenice, više ne može da se živi. Poslednji primer glasi: „Prenos venčanja princa Vilijama i Kejt Midlton najgledaniji je TV program ikada“. Ovakve greške posledica su bukvalnih, a ne kontekstualnih prevoda.

Iz SMS-ova je vidljivo da mnogi građani Srbije, iako pogrešno koriste rečcu ne u odričnim oblicima glagola (na primer „neznam“) pokazujući da im pravopis maternjeg jezika nije jača strana, uprkos tome rado poruku začinjavaju nekom stranom rečju ili slovom. To je pokazala i jedna studija beogradskog Instituta za pedagoška istraživanja, obavljena među učenicima osnovnih škola. Gotovo jedna trećina đaka upotrebljava „w“ umesto „v“, slovo „y“ umesto „i“, više od jedne petine đaka u sastavu na srpskom koristi reči iz engleskog jezika, mnogi na kraju sastava pišu the end (kraj), ispred potpisa – by (od autora), a katkada i znak @ koji je obavezan u internet- adresama.  Briga za očuvanje maternjeg jezika trebalo bi da u nastupajućim godinama bude jedan od najvažnijih zadataka nadležnih državnih institucija, jer bi oklevanje moglo da dovede do toga da pismeni radovi školaraca uskoro budu napisani nekim jezikom razumljivijim onima što žive preko Atlantika nego većini građana Srbije.

Jezik nas oličava i kao pojedince i kao narod. To su znali i naši daleki prethodnici koji su očuvali i razvili srpski jezički kapital, u razdobljima kada nisu mogli da grade zadužbine i tvrde gradove, kada je granica opstanka bila u jeziku i predanju u jeziku pohranjenom. Jezik je iskaznica ne samo prava slobode i zajedničkih svojstava jedne kulture, nego i slika i prilika u kojoj živimo.. Šta nam današnji jezik govori o nama? Bilo je upečatljivo videti, širom Srbije, kako se dočekuju programi akcije „Negujmo srpski jezik“. Mimo svih velikih reči, videlo se koliko se i stari i mladi naprosto raduju svome jeziku, osećajući da pitanje jezika nije samo jezičko pitanje, nego pitanje održanja i razvitka. S jezikom smo neko i nešto, bez jezika nismo ništa. Ni pojedinačno, ni zbirno.